BE­RA­NE – Mje­šta­ni se­la Tmu­ši­će, uda­lje­nog oko tri ki­lo­me­tra od ma­gi­stral­nog pu­ta Be­ra­ne - Ro­ža­je, po­no­vo su ape­lo­va­li na nad­le­žne in­sti­tu­ci­je da pre­du­zmu od­go­va­ra­ju­će mje­re za za­u­sta­vlja­nje sve iz­ra­že­ni­je mi­gra­ci­je sta­nov­ni­štva. Pod­sje­ti­li su da je u ovom pi­to­mom mje­stu, ko­je je pri­je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja bro­ja­lo če­tr­de­se­tak do­ma­ćin­sta­va, ove zi­me bi­lo otvo­re­neo sve­ga ne­ko­li­ko ku­ća. Ka­za­li su da je na­gli od­liv sta­nov­ni­štva iza­zvan spo­rim rje­ša­va­njem osnov­nih in­fra­struk­tur­nih pro­ble­ma.
-I po­red broj­nih obe­ća­nja, glav­ni put ko­ji vo­di do na­ših ku­ća još ni­je as­fal­ti­ran. Za­to i u 21. vi­je­ku pu­tu­je­mo pra­šnja­vom ce­stom po­plo­ča­nom ru­pa­ma. Zi­mi, kad na­pa­da­ju ve­ći snje­go­vi, do gra­da mo­že­mo da do­đe­mo je­di­no pje­ši­ce. U ta­kvim okol­no­sti­ma ne ču­di što Tmu­ši­će od­u­mi­re, jer mla­di od­la­ze u po­tra­gu za bo­ljim ži­vo­tom, dok se sta­rač­ka do­ma­ćin­stva po­la­ko ga­se. Za­to bi nad­le­žni mo­ra­li da shva­te da je kraj­nje vri­je­me da iz­dvo­je sred­stva za as­fal­ti­ra­nje na­šeg pu­ta, uko­li­ko ne že­le da se­lo osta­ne pot­pu­no pu­sto – is­ti­če Lju­bo Đu­ri­šić, je­dan od ri­jet­kih sta­nov­ni­ka Tmu­ši­ća.
Mje­šta­ni na­vo­de da im ve­li­ke pro­ble­me za­da­je i lo­ša elek­tro­mre­ža, kao i ne­u­red­no vo­do­snab­di­je­va­nje.
-Elek­tro­mre­ža u na­šem se­lu go­di­na­ma če­ka neo­p­hod­nu re­kon­struk­ci­ju. Ne­ki stu­bo­vi su sta­ri i po ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, za­to če­sto ne­sta­je stru­ja. Ta­ko­đe, Tmu­ši­ća­ni se vi­še od de­set go­di­na na­da­ju da će se za­vr­ši­ti iz­grad­nja vo­do­vo­da ko­ji tre­ba da ri­je­ši pi­ta­nje ured­nog vo­do­snab­di­je­va­nja u svim po­lič­kim se­li­ma. Me­đu­tim, se­lo još osku­di­je­va vo­dom, jer iz­grad­nja po­me­nu­tog vo­do­vo­da još tra­je. Vo­do­vod ni­je iz­gra­đen iako je, pre­ma ne­kim sa­op­šte­nji­ma, za re­a­li­za­ci­ju tog pro­jek­ta sa­mo Mi­ni­star­stvo po­ljo­pri­vre­de iz­dvo­ji­lo 300.000 eura. Zbog to­ga tra­ži­mo da se ubr­za za­vr­še­tak ra­do­va na iz­grad­nji vo­do­vo­da – na­vo­di Đu­ri­šić.
U Tmu­ši­ću se na­zi­ru osta­ci sru­še­ne škol­ske zgra­de ko­ja je ne­kad bro­ji­la i do pe­de­set uče­ni­ka. Ško­la je za­tvo­re­na osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Mje­šta­ni na­vo­de da u se­lu vi­še ne­ma sta­da ova­ca i da je ve­ći­na ne­ka­da­šnjih ora­ni­ca pre­tvo­re­na u li­va­de.
-Ov­dje su ne­kad ži­vje­li uzor­ni do­ma­ći­ni, ko­ji su u svo­jim to­ro­vi­ma dr­ža­li ve­li­ke bu­lju­ke sto­ke. Sva­ka sto­pa ze­mlje je ruč­no ob­ra­đi­va­na. U sva­koj ku­ći bi­lo je do­sta dje­ce. Išlo se na mo­be. Pam­tim ka­da je na na­šim li­va­da­ma bi­lo pre­ko 20 ko­sa­ča. Da­nas je sve dru­ga­či­je, ne­ma ko ko­me „do­bro ju­tro“ da na­zo­ve, jer dru­štvo u cje­li­ni ni­je pred­u­zi­ma­lo ni­ka­kve mje­re da spa­si se­lo od pro­pa­da­nja. Pred ova­ko opu­sto­še­nim se­li­ma, kao što je na­še, Mi­ni­star­stvo po­ljo­pri­vre­de ko­nač­no bi tre­ba­lo da se do­bro za­mi­sli i da osmi­sli va­lja­ne pro­gra­me ko­ji bi omo­gu­ći­li lju­di­ma da u mje­stu svog ro­đe­nja or­ga­ni­zu­ju nor­ma­lan ži­vot – po­ru­čio je Đu­ri­šić.D.J.


So­ci­ja­le li­kvi­di­ra­le sta­da

Đu­ri­šić tvr­di da je do­dje­la so­ci­ja­la mla­dim i rad­no spo­sob­nim lju­di­ma bit­no uti­ca­la na de­set­ko­va­nje stoč­nog fon­da.
-Smi­je­šno je da se so­ci­ja­le di­je­le mla­dim lju­di­ma, ko­ji ima­ju ze­mlju i mo­guć­nost da se ba­ve sto­čar­stvom i po­ljo­pri­vre­dom. To je za­i­sta van sva­ke pa­me­ti! Ali, iz­gle­da da u ovoj ze­mlji sve što je na­ka­rad­no ima pro­laz. Do­kle će ta­ko ne znam, ali sam si­gu­ran da su upra­vo te so­ci­ja­le bit­no uti­ca­le da se uga­se ne­ka­da­šnja moć­na ga­zdin­stva, a sa­mim tim i stoč­ni fond - na­vo­di Đu­ri­šić.


Go­lo br­do da po­sta­ne iz­le­ti­šte

Mje­šta­ni pod­sje­ća­ju da su ne­kad, na za­rav­ni iz­nad Tmu­ši­ća, odr­ža­va­ni tra­di­ci­o­nal­ni sa­bo­ri, is­ti­ču­ći da bi taj pro­stor, zbog svo­je atrak­tiv­no­sti, mo­gao da se sta­vi u funk­ci­ju raz­vo­ja tu­ri­zma.
-Sa Go­log br­da, za­rav­ni iz­nad se­la, pru­ža se iz­van­re­dan po­gled na ne­tak­nu­tu pri­ro­du. To mje­sto je ne­kad bi­lo po­zna­to po tra­di­ci­nal­nim sa­bo­ri­ma. Tu su se sa­sta­ja­li lju­di iz okol­nih mje­sta, dru­ži­li se i skla­pa­li pri­ja­telj­stva. Pam­tim da su se skla­pa­li i bra­ko­vi na Go­lom br­du. Na­ža­lost, da­nas od to­ga ne­ma ni­šta, jer se omla­di­na od­se­li­la u gra­do­ve. Po­zi­va­mo lju­de ko­ji se ba­ve raz­vo­jem tu­ri­zma da do­đu i uvje­re se da bi na Go­lom br­du mo­glo da se na­pra­vi atrak­tiv­no iz­le­ti­šte, ko­je bi bi­lo od ko­ri­sti i na­šem se­lu i či­ta­voj op­šti­ni – ka­zao je Đu­ri­šić.